AML spirala: Zašto se okreće samo u jednom smeru i gde se zaustavlja

Pre deset godina pojačane provere primenjivale su se na korespondentne banke, offshore strukture i klijente iz zemalja na listi rizika. Danas penzioner koji je prodao garažu dobija dopis s pitanjem odakle novac, a vlasnik male radnje saznaje da je njegov dvadesetogodišnji odnos s bankom „na preispitivanju“. Vodim licenciranog pružaoca korporativnih usluga i ovaj sistem vidim iznutra, pa mi se sve češće postavlja jedno pitanje: kuda ovo vodi i postoji li granica?

Najpre da kažem jedno: u potpunosti podržavam borbu protiv pranja novca. Ali svaki sistem ima i drugu stranu, a i ona zaslužuje pažnju.

Tri termina će se stalno pojavljivati. AML, sprečavanje pranja novca, jeste skup pravila protiv pranja novca stečenog kriminalom. KYC, „poznavanje klijenta (KYC)“, jeste provera koju banka sprovodi pre otvaranja računa i dok ga održava; zakon to naziva dužnom pažnjom prema klijentu. De-risking znači da banka odbaci klijenta ili celu kategoriju klijenata, ne zbog nečega što su učinili već zato što se njihovo usluživanje smatra previše rizičnim i skupim za proveru; mediji to nazivaju debanking. Šta učiniti kada banka zatvori Vaš račun zaslužuje poseban članak. Ovaj je o spirali koja de-risking čini neizbežnim.

Sat pokrećem oko 2015: četvrta direktiva EU o sprečavanju pranja novca, zatim Panama Papers, potom skandal Danske Bank u Estoniji 2018. Svaki zaokret spirale od tada izgleda isto. Skandal donosi nova pravila, a pravila podižu trošak provere. Banke odbacuju klijente čija je provera skupa, potražnja prelazi na platne kompanije i kripto, a za novi sloj pišu se nova pravila. Sam obrazac je stariji i počeo je na vrhu: broj banaka koje drugim bankama nude kliring u američkim dolarima pao je sa oko 100 u 2006. na oko 60 u 2022. Svaki naredni zaokret širio je krug ljudi koji se proveravaju.

Šta pokazuju AML brojke

Udeo kriminalne imovine koja se stvarno oduzima ostao je oko 1–2% petnaest godina. Kancelarija UN za drogu i kriminal navela je manje od 1% u 2011. Europol je zabeležio 1,1% u EU u 2017. i manje od 2% u 2023. U Estoniji je država oduzela oko €4 miliona u 2024, naspram procenjenih €458 miliona godišnje prihoda od kriminala, što je podatak Ministarstva unutrašnjih poslova iz 2022. To je približno 1%, a poređenje je izneo šef estonske jedinice za finansijske obaveštajne podatke, državne kancelarije kojoj banke prijavljuju sumnjive transakcije. Ozbiljna odbrana sistema glasi da on povećava trošak kriminala i daje istražiteljima obaveštajne podatke, a ne da oduzima imovinu; nijedan efekat se ne meri prema bilo kakvom cilju.

U međuvremenu ulazni podaci stalno rastu. U Sjedinjenim Državama prijave sumnjivih aktivnosti porasle su sa više od 2,3 miliona u 2019. na više od 4,1 milion u 2025. U Ujedinjenom Kraljevstvu porasle su sa 464.000 u 2017/18 na 896.000 u 2025/26. U Estoniji je od 11.055 prijava sumnje na pranje novca podnetih u 2024, informacija jedinice za finansijske obaveštajne podatke podržala ili pokrenula 10 krivičnih postupaka, odnosno 0,09% podnetih prijava.

Najbrže rastući proizvod sistema su isključenja. Prema britanskoj Financial Conduct Authority (FCA), broj odnosa s klijentima koje su banke prekinule iz razloga finansijskog kriminala porastao je sa 45.091 u 2016/17 na 453.230 u 2024/25, više od 1.200 dnevno. Desetostruko za osam godina, dok su se prijave sumnjivih aktivnosti približno udvostručile u istom periodu: bolje otkrivanje to ne objašnjava. U Estoniji je Eesti Pank zabeležila 64.928 okončanih odnosa po računima u 2024., od čega 14.884 s kompanijama, mada broj uključuje zatvaranja na zahtev klijenata. Odbijanja su nedvosmislena: te godine odbijeno je 3.739 zahteva za račun, od čega 2.058 kompanija.

Još jedno zapažanje pokazuje isto. Globalne kazne za kršenje pravila o sprečavanju pranja novca, dužnoj pažnji i sankcijama pale su sa $6,6 milijardi u 2023. na $3,8 milijardi u 2025., dok su zatvaranja nastavila da rastu. Dve krive se uklapaju ako je zatvaranje računa način na koji banka izbegava kaznu: unapred se oslobađa svega sumnjivog, a što je veći ulog, šira je definicija sumnjivog.

Pravo pitanje je, dakle, zašto sistem koji malo hvata, a mnogo isključuje, nastavlja da raste bez ikoga ko dodiruje kočnicu. Odgovor je u tome ko ima korist.

Ko ima korist, a ko plaća

Spirala se okreće u jednom smeru ne zato što to neko želi, već zato što oni koji bi je mogli usporiti nemaju interes, a oni koji bi od usporavanja imali korist nemaju sredstva.

Banke: izvršioci, ne autori

Uobičajeno je mišljenje da banke zatvaraju račune zato što to žele. Mislim da ih češće zatvaraju zato što bi svako drugo ponašanje bilo neracionalno. Banci je dodeljena uloga istražitelja: da utvrdi odakle dolazi novac klijenta i s kim posluje. Ako propusti kriminalca, kažnjava se novčanom kaznom i narušenim ugledom. Ako odbije poštenu kompaniju, nema uporedive odgovornosti. U takvoj asimetriji svaki razuman zaposleni pooštrava pravila, jer greška u jednom smeru košta karijere, a greška u drugom gotovo ništa. Odbijanje klijenta u ovom sistemu nije zloba. To je samoodbrana.

Asimetriji se pridružuje trošak. Prema mom iskustvu, provera klijenta sa €10.000 prometa traje gotovo koliko i provera onog sa €10 miliona, pa mali klijent postaje neprofitabilan, kao i mala banka.

Banke su pokušale da izađu iz toga. Šest najvećih nordijskih banaka izgradilo je zajedničku platformu za verifikaciju klijenata Invidem i u aprilu 2023. odlučilo da je ugasi, jer je odgovornost za svaku proveru i dalje bila zasebno na svakoj banci. Pet holandskih banaka izgradilo je zajedničko praćenje transakcija, Transaction Monitoring Netherlands (TMNL), i od jula 2024. svelo ga gotovo na ništa, jer nova pravila EU oštro ograničavaju razmenu podataka između banaka. Pravila ne dopuštaju izlaz, pa banke rade ono što pravila zahtevaju.

Tehnologija ovo neće promeniti. Digitalni identitet i povezani registri pojeftinjuju pojedinačnu proveru i zato je čine češćom i univerzalnijom: ako je provera svih jeftina, proveravaće se svi. Estonija dokazuje da je prepreka pravna, a ne tehnička. Elektronski identitet imamo od 2002, a ipak banke odbijaju kompanije zbog nedovoljno snažne „veze s Estonijom“: vlada je taj uslov uklonila iz programa e-Residency 2016., dok smernice Finantsinspektsioon, estonskog tela za finansijski nadzor, od 2018. nedostatak takve veze tretiraju kao faktor rizika. Dok se odgovornost ne podeli, nijedna zajednička baza neće opstati, jer je pitanje uvek ko odgovara ako se klijent pokaže lošim.

Oni koji proveravaju: rast kao uslov opstanka

Tokom deset godina nastala je čitava profesija unutar banaka, među dobavljačima softvera i u nadzornim telima. Samo u Danske Bank jedinica za finansijski kriminal porasla je sa 1.500 ljudi u 2019. na 3.600 u 2023. I treba jasno da kažem: deo sam ove industrije. Licenca koju kompanija poseduje obavezuje je da proverava klijente, klijenti to plaćaju, a nadzorni zahtevi koje opisujem niže upućeni su, između ostalih, mom sektoru. Ne kritikujem ljude, već strukturu u kojoj radim.

Svaka struktura koja živi od problema ima institucionalni interes da se problem ne završi. To nije optužba; to je zakon organizacija. Nijedan šef odeljenja ne izveštava odbor da su rizici pali i da mu treba smanjiti budžet. Za takvu strukturu ravna kriva znači pretnju rezova i zamene softverom, pa pronalazi nove zadatke: sankcije, reputacioni rizik, kripto, prevare.

Nadzorna ovlašćenja, jednom stečena, retko se vraćaju; o njihovim granicama odlučuju sudovi. U Estoniji je 2026. Vrhovni sud presudio da je masovni upitnik koji je jedinica za finansijske obaveštajne podatke poslala stotinama pružalaca korporativnih usluga bio nezakonit, a upravni sud je utvrdio da nema pravnog osnova da jedinica od banke traži izvode računa. Jedinica je zatim predložila da se njena ovlašćenja zasnuju zakonom.

Država: pogodna i jeftina

Za državu se ovaj aranžman isplati dvostruko. Posao sprovođenja zakona obavljaju i plaćaju banke, a ne budžet; holandska organizacija Privacy First to naziva privatizacijom borbe protiv kriminala. Kazne za nedostatne provere postale su univerzalna poluga nad bankama, korišćena za sankcije i sve drugo što se trenutno smatra rizičnim.

Istovremeno, država ne odgovara za rezultate. Objavljuje broj prijava i visinu kazni, ali, izuzev podataka britanske FCA, ne i broj računa zatvorenih ili odbijenih zbog sprečavanja pranja novca. U decembru 2025. estonski ministar finansija odgovorio je na poslaničko pitanje da se takva statistika ne vodi, da je zatvaranje računa poslovna odluka banke i da država ne može obavezati banku da ga otvori. Nemačka vlada dala je isti odgovor parlamentu tri meseca kasnije. Spirala bez termometra: niko ne meri koliko je poštenih ljudi izbacila, pa niko nema obavezu da reaguje.

Obični ljudi: plaćaju i ne razumeju

Poslednji učesnik je onaj koji sve to plaća. Danas pismo sa zahtevom za „izvor sredstava“ dobija vlasnik kafića ili neko ko je prodao stan. Njemu to nije postupak, već optužba. Ne zna reči AML ni KYC, a ako pita zašto banka odjednom želi toliko da zna, iskren odgovor je da zakon sada zahteva redovno ažuriranje njegovog dosijea, bez obzira na to da li se išta promenilo. Osoba koja pitanje doživljava kao uvredu odgovara samo da bi je ostavili na miru, pa što sistem više zadire u svakodnevni život, prikuplja formalno tačnije odgovore, a manje stvarnih informacija. Ti ljudi nemaju lobiste: preduzetnici ne glasaju kao blok, penzioneri ne angažuju advokate, a statistika o isključenima ne postoji. Jedini učesnici kojima spirala donosi gubitak nemaju glas, zato niko ne pritiska kočnicu.

Spirala se ponavlja jedan nivo niže

Potražnja za plaćanjima ne nestaje s računom. Ona se seli.

U maju 2026. jedinice za finansijske obaveštajne podatke Estonije, Letonije i Litvanije objavile su zajedničku studiju prekograničnih plaćanja, uglavnom nerezidenata. U tom segmentu tokovi povezani s Estonijom porasli su sa €105 milijardi u 2021. na €136 milijardi u 2024, od čega je €84 milijarde prošlo kroz platne kompanije, licencirane platne institucije i institucije elektronskog novca koje nisu banke, poput Wise, a €33,5 milijardi kroz kripto pružaoce. Oduzimanjem, tradicionalnim bankama ostaje približno €18,5 milijardi. Autori, koji su sami nadzornici, kažu to jasno: banke koje klijente odbacuju grupno umesto pojedinačno potisnule su rizik u manje regulisane sektore.

Nadzornici opisuju dvostepeni sistem: banke za velike i „dosadne“ klijente, platne kompanije i kripto za ostale. Ali drugi nivo nije utočište. Platne kompanije novac svojih klijenata drže u bankama i zavise od sklonosti banaka riziku, a od 2025. počele su da zatvaraju račune čitavim kategorijama klijenata po istim osnovama. Treći nivo već postoji: plaćanja stablecoin-ima, kriptovalutama vezanim za dolar ili evro, van samog kripto trgovanja, dostigla su približno $390–400 milijardi u 2025. prema raznim procenama, oko dvostruko više nego godinu ranije. Estonija je svela svoj kripto sektor na minimum, sa gotovo 650 licenci u 2021, od kojih većina nikada nije bila aktivna, na jedno samostalno odobrenje prema novim pravilima EU o kriptu do roka 1. jula 2026; stvarna potražnja preselila se u Litvaniju i dalje.

Znaci preokreta i koliko vrede

O preokretu se ozbiljno raspravlja, što je već vest, ali vredi pogledati šta se tačno preokreće. Tvrdo pravo, obavezujuća pravila, u Evropi se i dalje pooštrava. Jedinstvena uredba EU o sprečavanju pranja novca primenjuje se od jula 2027. Nova EU Anti-Money Laundering Authority, AMLA, deluje od jula 2025. i od 2028. će neposredno nadzirati oko 40 najvećih institucija. Registri bankovnih računa svih država EU biće povezani do jula 2029, uz „neposredan i nefiltriran“ pristup jedinica za finansijske obaveštajne podatke. Nacrt smernica AMLA o kontinuiranom praćenju zahtevao bi pregled klijenata i po rasporedu i pri svakom značajnom događaju u njihovom životu.

Meko pravo, smernice koje nikoga neposredno ne obavezuju, počelo je da popušta. U februaru 2025. Financial Action Task Force (FATF), koja postavlja globalne standarde sprečavanja pranja novca, zamenila je „commensurate“ sa „proportionate“ u tim standardima i rekla nadzornicima da paze na preterani oprez banaka. European Banking Authority (EBA) je izdala smernice protiv neopravdanog de-risking-a 2023. Stvarna promena tona, ali nijedan dokument ne menja asimetriju odgovornosti.

Proceduralni preokret dogodio se u Ujedinjenom Kraljevstvu i bio je politička odluka. Za ugovore zaključene od aprila 2026. banka mora dati otkazni rok od 90 dana i navesti konkretne razloge, uz izuzetke kada ne može završiti provere ili sumnja na teški kriminal.

Sjedinjene Države otišle su dalje od postupka. Predsednička naredba iz avgusta 2025. naložila je nadzornicima da prestanu koristiti „reputacioni rizik“ kao osnov, u aprilu 2026. bankarski regulatori uklonili su ga iz svojih pravila, a FinCEN, američka jedinica za finansijske obaveštajne podatke, predložio je da banke kažnjava „samo za najozbiljnije nedostatke“. To pogađa samu asimetriju: država preuzima deo odgovornosti za odluku banke. Ali to je odluka jedne administracije i može otići s njom.

U Estoniji je Vrhovni sud 2023. ograničio pravo banaka da bez ubedljivog razloga zatvaraju osnovne platne račune potrošača; kompanije nisu dobile uporedivu zaštitu i imaju samo pravo da traže razloge. Svaki evropski preokret sledi isti obrazac: uređuju se razlozi, postupak i dokumentacija odbijanja, ali nijedan ne uklanja pravo banke da zatvori račun kompanije zbog sprečavanja pranja novca, niti deli odgovornost banke. Plato u retorici i postupku, ne preokret u suštini. Sledeći stvarni test za Evropu jesu smernice o de-risking-u koje AMLA mora izdati s EBA do jula 2027. U vreme pisanja ne postoje.

Ako ga ništa ne zaustavi: plato koji klizi

Pretpostavimo da ga ništa ne uspori. Prvi pasus u nastavku sadrži samo ono što je već usvojeno ili je u nacrtima; zatim sledi moja ekstrapolacija.

Za deset godina. Svaki klijent u EU ima profil koji se ažurira pri svakom događaju: promenili ste adresu, primili transfer od nove ugovorne strane, putovali u zemlju s liste. Registri računa svih 27 država povezani su i jedinica za finansijske obaveštajne podatke bilo koje države može videti sve Vaše račune u roku od minuta. Gotovina je ograničena na €10.000 po transakciji, u nekim državama i manje. Digitalni evro je u upotrebi, uz limit držanja kako ne bi zamenio banke, i režim van mreže „poput gotovine“ samo za male iznose.

Sada ono što iz toga zaključujem. Svako plaćanje prolazi bodovanje u realnom vremenu prema tom profilu i ili se propušta ili zadržava dok ne objasnite. Infrastruktura je završena, a industrija koja ju je izgradila traži namene, pa plato ne stoji; on klizi. Bankovni račun funkcioniše kao licenca: ne oduzima se zbog krivičnog dela, već se jednostavno ne obnavlja jer je Vaš profil postao preskup za usluživanje.

Najčudnije u ovom svetu jeste što ne izgleda zastrašujuće. Većina ljudi i kompanija u njemu normalno dobija usluge, a svaki isključeni slučaj izgleda kao privatna nesreća, ne kao sistemski problem. Udeo oduzete kriminalne imovine i dalje je 1–2%. Niko se ne seća da banka nekada nije pitala odakle Vam novac za frižider. Evropa najverovatnije neće stići sasvim dotle, jer će usput sistem početi da dotiče ljude koji imaju glas, a političari će ublažiti najvidljivije preteranosti. Smer se neće promeniti, jer je svaki korak iz prvog pasusa već usvojen ili nacrtan.

Šta bi moglo prekinuti spiralu

Vidim pet stvari koje bi to realno mogle učiniti, od one najbliže pravu do one najudaljenije od njega.

Prvo: sud koji zaštitu fizičkih lica proširuje na kompanije, presuda na nivou estonskog Vrhovnog suda ili Suda pravde EU da zatvaranje računa kompanije bez obrazloženja krši slobodu poslovanja. Osnova postoji; presedan ne postoji. Engleski sudovi dosad su pitanje vraćali regulatoru, presudivši 2024. da je sistemski debanking stvar za FCA.

Drugo: prenos odgovornosti. Pravilo prema kojem banka koja je klijenta proverila u dobroj veri ne odgovara za ono što provera nije otkrila, ili zajednička baza proverenih klijenata za koju je odgovorna država, a ne svaka banka. To je reforma koja pogađa koren spirale. Sjedinjene Države su joj se približile; u EU nije na vidiku.

Treće: politika, jedina kočnica koja je dosad stvarno delovala za kompanije u Evropi, i delovala je napola. Spirala se preokreće ne kada preduzetnici pate, već kada račun izgubi neko koga se može čuti. Coutts, deo grupe NatWest, zatvorio je 2023. račun političaru Nigel Farage; afera je „debanking“ učinila opštom rečju, a u roku od tri godine Britanija je dobila zakon o otkaznom roku od 90 dana i obaveznim razlozima. Jedan glasan slučaj učinio je ono što desetine hiljada zatvorenih računa malih preduzeća nisu mogle. Loša strana je što tema, kada je preuzme politika, postaje stranačka: u Britaniji je rezultat bio postupak, u Sjedinjenim Državama suština koja možda neće nadživeti administraciju.

Četvrto: poučan neuspeh. Svaki veliki skandal dosad, uključujući Danske i Swedbank, odnosio se na banke čije provere zaista nisu funkcionisale, zbog čega je svaki skandal završio pooštravanjem. Pranje novca velikih razmera kroz banku koja je ispunila svaki zahtev do slova bilo bi prvi argument za preispitivanje umesto dodavanja.

Peto: konkurencija između jurisdikcija. Sjedinjene Države su oslobodile sopstvene kompanije prijavljivanja stvarnih vlasnika, obaveze da državnom registru saopšte ko zaista poseduje kompaniju, dok EU gradi AMLA i povezuje registre. Ako razlika opstane pet godina, EU postaje ostrvo visoke usklađenosti, a fintech kompanije i deo poslovnog sveta biraće jurisdikciju u skladu s tim. Sporo, ali jedino ograničenje koje ne zahteva odluku unutar EU.

Šest scenarija za AML u Evropi

Scenariji se međusobno ne isključuju: prva dva su ista slika viđena s dve strane, a ostali opisuju šta bi je moglo usmeriti na jednu ili drugu stranu.

O scenariju u kojem infrastruktura menja namenu pišem oprezno, ali ne može se izostaviti, a nezavisni ekonomisti su ga pomenuli pre mene. Povezani registri računa, bodovanje plaćanja u realnom vremenu i digitalna valuta s limitima jednako dobro služe za pronalaženje kriminalaca i za ciljeve koji nemaju veze s pranjem novca. Malo verovatnim ocenjujem korišćenje protiv pojedinaca po listi, a čak i za to postoji presedan. Kanada, jedna od najmirnijih demokratija na svetu, prebacila je 2022. izvršnom odlukom ovu mašineriju na cilj javnog reda i zamrzla bankovne račune učesnika protesta na osnovu policijskih lista, bez sudskog naloga i optužbi. Savezni sud je 2024, a zatim Savezni apelacioni sud u januaru 2026., utvrdio da nije bilo osnova za vanredne mere i da su povređena ustavna prava; sudovi su odlučivali o zakonitosti, ne o motivu. Vlada je uložila žalbu, a u oktobru 2026. Vrhovni sud Kanade pristao je da razmatra predmet. Računi su odavno bili odmrznuti, ali presedan ostaje.

Ne mislim da će Evropa tim putem krenuti namerno. Ali spirala se nikada nije kretala namerno. Pre deset godina nikome ne bi palo na pamet da bi ulazak u menjačnicu s više od €1.000 značio pokazivanje pasoša i beleženje podataka. Danas je to zakonska obaveza svake menjačnice u Estoniji, i više se niko ne iznenađuje. Infrastruktura izgrađena za jednu svrhu pre ili kasnije pronađe drugu, a zaštita od toga nije poverenje u sadašnje operatere već zakonske granice ugrađene u sam sistem: ko sme uključiti prekidač, po kojim osnovama i ko za to odgovara.

Najbliža istorijska analogija glavnom scenariju nije prohibicija, koja je ukinuta, već kraj švajcarske bankarske tajne i američki zakon FATCA, koji je banke širom sveta obavezao da prijavljuju američke klijente. Švajcarske banke platile su više od $7,5 milijardi američkih kazni tokom decenije, industrija je preživela na prijavljenoj imovini, a isključenje „slučajnih Amerikanaca“, osoba s američkim državljanstvom po rođenju koje su francuske banke odbijale zbog troška prijavljivanja, postalo je prihvaćen trošak. Prohibicija je ukinuta jer su njeni troškovi bili očigledni svima i ukidanje je imalo političkog korisnika. Troškovi režima sprečavanja pranja novca rasuti su na milione ljudi, a uvek postoji novi kriminalac koji opravdava njegovo zadržavanje. Zato neće biti ukidanja. Biće plato.

Šta ovo znači za preduzetnika

Plato je neprijatan, ali predvidiv, a s predvidivim se može raditi.

Od početka planirajte dva nivoa. Kompaniju sa stranim osnivačem u Estoniji će u većini slučajeva usluživati platna kompanija, a ne banka, osim ako ima stvarno poslovanje i ljude u Estoniji, a blog samog programa e-Residency objašnjava zašto estonski bankovni račun nije potreban većini e-residents. Zatim pripremite svoj dosije pre nego što ga iko zatraži i ne smatrajte pitanja banke optužbom: izvor sredstava, ekonomska logika strukture, veza sa zemljom u kojoj se račun otvara, stvarne ugovorne strane, sve potkrepljeno dokumentima. Što je odgovor potpuniji i smireniji, banci je teže da opravda odbijanje, a neodgovaranje je najsigurniji način da izgubite račun.

Koristite proceduralna prava tamo gde postoje. U UK banka sada mora navesti razloge; u Estoniji kompanija ih može bar zatražiti pisanim putem, a Zakon o kreditnim institucijama zahteva da banka odgovori, osim ako zakon o sprečavanju pranja novca zabranjuje otkrivanje. Postupak neće vratiti račun, ali stvara trag, a tragovi se na kraju pretvaraju u statistiku koja danas ne postoji. Spirala neće stati ni zbog koga od nas. Znanje kuda ide jedina je preostala prednost.